“Ko se kupa posle Gospojine, može da ponese nešto sa sobom – a da ne zna.” Ova zagonetna rečenica starih ljudi iz sela pored reka i jezera širom Srbije odnosi se na duboko ukorenjeno narodno pravilo: ne treba se kupati u reci posle Velike Gospojine (28. avgusta). Iako se voda tada često čini toplom i privlačnom, veruje se da ona u tom periodu menja svoju prirodu – iz životne postaje "zatvorena".

Praznik kao duhovna granica

Velika Gospojina u narodu označava simbolički kraj leta. Nakon tog dana, kako kažu u selima kraj Ibra, Drine i Južne Morave – reka “menja tok iznutra”. Više nije prolećna, vesela, razigrana – već postaje dublja, teža, “mračnija”. Veruje se da posle Gospojine voda “pamti leto”, ali i “spušta se na dno”.

Voda posle Gospojine “uzima” – šta to znači?

U narodnom jeziku, reka “uzima” znači da se u njoj neko lako može utopiti, okliznuti, razboleti – i da to nije samo fizički uzrok, već duhovni. U mnogim mestima, deci je izričito zabranjivano da se kupaju posle 28. avgusta. Ako neko uporno hoće – savetuje se da prethodno poprska lice vodom tri puta i kaže: “Ne dolazim ti da uzmem, već da ostanem čist.”

Legende o “hladnoj ruci reke”

U selima oko Timoka postoji priča o devojci koja je “ušla da se osveži posle Gospojine, pa je izašla s nogom što se nikad više nije osušila”. Stariji kažu da je reka “obeležila” kao upozorenje. Na Đetinji se priča da se u tom periodu vidi “senka druge obale i kad nije sunce”.

Priroda ili mit – gde se sreću

Naravno, voda se zaista hladi krajem avgusta. Noći su duže, temperatura opada. Ali u narodnoj duhovnosti, ta fizička promena se prevodi kao “gubitak otvorenosti reke”. Dok je leto mlado – reka daje. Kad leto ode – reka traži nazad.

Danas – znak poštovanja prema prirodnom ritmu

U savremenom kontekstu, ova zabrana nas uči jednoj važnoj stvari: da priroda ima svoj kalendar, i da ne mora sve biti dostupno uvek. Da i voda ima svoj dan za ćutanje. I da znati kad ne ući – ponekad znači znati kako ostati.