U srpskoj tradiciji, Veliki petak se doživljava kao najsvetiji, ali i najtiši dan u godini. To je dan kada je, prema hrišćanskom verovanju, Hristos razapet – a prema narodnim običajima, dan kada ni priroda ne diše. Zvona u crkvama ne zvone, ptice navodno ćute, a domaćice izbegavaju svaki oblik buke. Poseban status ima voda – ona koja se tog dana zahvati smatra se lekovitom i moćnom, a sve što se obavi u tišini i bez sujete, nosi blagoslov za celu godinu.

Voda sa Velikog petka – svetinja iz naroda

U mnogim srpskim krajevima, žene odlaze pre izlaska sunca na izvor ili česmu da zahvate vodu – u glinenoj ili staklenoj posudi, bez reči. Ta voda se čuva u kući, koristi za umivanje bolesnika, dece, ili kad “zlo uđe u kuću”. Često se stavlja i pored ikone, kao amajlija.

Ne pere se veš, ne sipa vino, ne peva

Veliki petak je dan žalosti, ali i sabranosti. Ne pere se veš “jer bi krv mogla da se pojavi na platnu”. Ne sipa se vino jer “zemlja pije krv”. Ne peva se jer je dan “kad i Bog ćuti”. Starije žene čak nisu želele da deca tog dana igraju ili prave buku.

U pojedinim selima, domaćice ni vatru nisu palile – hrana se jela hladna, a rerna ostajala zatvorena.

Farbanje jaja – samo crveno i u tišini

Ako se farbaju jaja, to je isključivo crvenom bojom, bez priče i bez muzike. Prvo jaje farba se rano ujutru i naziva se čuvarkuća. Njega se ne jede, već se čuva do sledeće godine – za sreću, zdravlje i zaštitu doma.

Voda i tišina kao oblici molitve

Veliki petak je u srpskoj narodnoj religiji više od hrišćanskog praznika – on je oblik duhovne prakse. Tišina se ne doživljava kao praznina, već kao razgovor bez reči. Voda nije samo osveženje, već nosilac memorije dana kada “nebo ćuti”.

Danas – obnavljanje tišine kroz ličnu disciplinu

U svetu buke, ekrana i brzine, običaji Velikog petka dobijaju novo značenje. Oni nas ne pozivaju da budemo praznoverni – već prisutni. Da se ne plašimo tišine, da poštujemo dan, vodu i ritam prirode. I da bar jednom godišnje, ćutimo – s razlogom.