“Ne gledaj mesec kroz staklo – gledaće on tebe.” Ova tiha zabrana, zabeležena u starim srpskim predanjima, ukazuje na verovanje da posmatranje meseca kroz prozor ili staklenu površinu donosi nemir, bolest, pa čak i ludilo. Prema Veselinu Čajkanoviću, ovo verovanje ima korene u drevnom pogledu na mesec kao kapiju između svetova – svetla koje ne greje, već osvetljava ono nevidljivo. U kombinaciji sa staklom, koje je u narodnoj religiji “hladno ogledalo”, nastaje simbolički otvor – prolaz kroz koji nešto može da uđe.

Mesec kao nestabilna svetlost i duhovni znak

Za razliku od sunca, koje je simbol života i jasnoće, mesec je uvek bio povezan sa snovima, nepostojanošću, plodnim silama – ali i nestvarnim. Njegova promenljivost se tumačila kao znak duhovne nestabilnosti. Gledanje u mesec, naročito kad je pun, nije samo estetski čin – već pokušaj da se dodirne nepoznato.

Staklo kao "hladno ogledalo"

U srpskom narodnom predanju, ogledala su nosioci duše – zato se u kući prekrivaju krpama kad neko umre. Staklo na prozoru ima sličnu funkciju: ono je granica između unutrašnjeg i spoljnog sveta. Kada se pogleda mesec kroz staklo, verovalo se da duša ne vidi pravo svetlo, već “lažno” – i da to otvara prostor za uticaj sila koje se ne bi smele dozivati.

Čajkanovićevo tumačenje mesečevog svetla

Veselin Čajkanović u svojim radovima tumači mesečinu kao “svetlo duša” – i ukazuje da su mnogi rituali u vezi sa mrtvima vezani za noć i puni mesec. Gledanje u mesečinu, naročito kroz prozor, u tišini, smatralo se opasnim jer čovek može da “zazove svoje ogledalo” – odnosno, da otvori komunikaciju sa duhovnim svetom, bez zaštite.

Zabrane, simptomi i tihi gestovi

U nekim krajevima, deci se zabranjivalo da stoje na prozoru za vreme punog meseca – da “ne izgube pamet”. Verovalo se da mesec “vuče” kroz oči, da donosi nesanicu, snove bez kraja, pa čak i mesečarenje. Ako se neko oseća čudno posle gledanja u mesec kroz prozor, preporučivalo se pranje lica vodom u kojoj je stajao bosiljak.

Danas – poezija umesto straha

Iako je verovanje gotovo nestalo iz svakodnevne upotrebe, ostalo je u jeziku, pesništvu i simbolici. Mesečina na prozoru i dalje se doživljava kao tiha magija, a prozor u noći zrači nekom mitskom tišinom. Ipak, duboko u sećanju naroda, ostaje znak opreza – ne zato što mesec preti, već zato što noć uvek vidi više nego što bi smela.