U narodnim uspavankama, poslovicama i bajkama, još uvek šapatom odjekuju imena Dana, Noći i Meseca – ali retko ko zna da su oni nekada bili božanstva. U staroj srpskoj religiji, vreme nije bilo mera dana i sati, već živa sila koja gleda, osluškuje i deluje. Veselin Čajkanović, jedan od najvažnijih tumača srpskog mita, opisuje ove sile kao ličnosti koje oblikuju svakodnevicu, utiču na sudbinu i zaslužuju poštovanje, tišinu i pesmu.

Dan – otac reda i svetlosti

Dan nije bio samo dnevna svetlost. U narodnoj slici sveta, Dan je bio muško božanstvo, vladar prostora i pokreta. Poštovan kao onaj koji “uspravlja telo i reč”, Dan je bio početak i granica:
– "Ne radi to čim dan svane."
– "Dan zna, noć ne sluša."

U nekim krajevima Srbije, žene su decu budile rečima:
„Ustaj, Dan te traži.“

Verovalo se da ako neko umre u podne – to je „čovek dana“, neko kome je život bio svetao i ispunjen.

Noć – majka snova i čuvar tajni

Za razliku od Dana, Noć je bila žensko biće, često doživljavana kao „tamna sestra“ svetlosti. Ali Noć nije bila zla – bila je čuvarica, uteha i prostor tišine. U uspavankama se često javlja personifikovana:

– „Dođi, Noći, pa zakloni oči.“
– „Majka Noć, daj mi san da me voli.“

Verovalo se da je Noć ta koja donosi poruke iz drugog sveta, i da u njoj „duše pričaju ono što preko dana ćute“. Zbog toga su stare žene savjetovale:
„Što sanjaš u noć bez Meseca – ne pričaj nikome.“

Mesec – brat između svetova

Mesec je bio muški, ali hladan. Nije davao ni toplinu ni podršku – ali je bio posmatrač, znak, proročanstvo. U srpskom mitu, Mesec je često prikazivan kao brat Sunca, ali izopšten, sam, tih.

Verovalo se:

• da gleda trudnice i utiče na porođaj,
• da pamti šta se govori kad svetla nestanu,
• da dušama pomaže da pronađu put posle smrti.

Mnoge narodne pesme u kojima se Mesec doziva nisu romantične, već pune straha i poštovanja.

U nekim selima se na pun Mesec ne gledalo direktno, a posebno se izbegavalo gledanje Meseca u vodi – što se vezivalo za "povlačenje duše".

Zašto su zaboravljeni?

Dolaskom hrišćanstva, ovi mitski entiteti nisu nestali – ali su potisnuti u senke narodnih pesama, priča i običaja. Sunce i Mesec su ostali kao elementi prirode, ali bez svog duhovnog identiteta.

Zanimljivo je da su mnoga verovanja preživela "ispod radara" – kroz zabranu da se dete uspavljuje gledajući Mesec, kroz rituale u zoru ili kroz poštovanje početka dana. To pokazuje da ova bića i dalje žive u kolektivnom pamćenju – samo više ne znamo njihova prava imena.

Vreme kao živo biće

U savremenom svetu vreme je mera – nekada je bilo duhovno biće. Ljudi su znali da ne možeš protiv Noći kad donese suze, niti da možeš izbeći Dan kad te pozove na odgovornost.

A Mesec? On i danas izlazi isto, ćuti jednako i gleda nas kao pre hiljadu godina.

Možda ne verujemo više u božanstva vremena, ali osećaj koji imamo kad se probudimo pre zore, kad ćutimo pred punim Mesecem, kad želimo da dan traje duže – to je trag koji su ostavili Dan, Noć i Mesec.
I možda je vreme da ih opet prepoznamo.