Nekada, kada si nekoga sreo na vašaru, nije bilo potrebno da te pita odakle si. Dovoljno je bilo da pogleda u tvoje opanke. U Srbiji su postojale desetine lokalnih varijacija – Šumadijski sa špicastim vrhom, Homoljski sa upletenim kaišima, Banatski sa širokim licem, Raški sa skrivenim uzlom. U njima nije bilo samo korak – bilo je poreklo, pripadnost, zanat i karakter.

Opanak kao lična karta sela

Pre nego što su se pojavile fabričke cipele, opanak je bio svakodnevna obuća većine stanovništva Srbije – nosili su ga i siromašni i imućni, i deca i starci, i žene i sveštenici. Ali ono što mnogi ne znaju jeste da se po izgledu opanka moglo tačno prepoznati iz kog je kraja neko došao.

U nekim krajevima, postojala su čak i pravila:

  • Duži vrh – nosili su neoženjeni mladići.
  • Kraći i uvrnuti vrh – znak oženjenog čoveka ili starijeg domaćina.
  • Opanak sa jednim kaišem – seljak, težak.
  • Sa ukrštenim kaiševima – zanatlija ili neko ko ide u varoš.
  • Šumadijski – “špic” kao znak muževnosti

U Šumadiji se najčešće pravio opanak sa podignutim, šiljatim vrhom, koji je, verovalo se, “govorio” o snazi nosioca. Mladići su ih nosili uparene sa uskim čakširama, a tokom svadbi vrh opanka se često ukrašavao crvenim koncem.

Zanatlije su umele da izmere mušku nogu pa kažu:
“Ti si izmed’ Aranđelovca i Orašja, vidi ti se po prstima.”

Banatski – široki, čvrsti i “mirni”

U Banatu su opanci imali široko lice i ravniji oblik, često bez istaknutog vrha. Nisu bili agresivni po formi – jer se u Banatu više hodalo po ravnom nego po kamenju. Ovi opanci su bili simbol stabilnosti i rada, često nošeni uz lanene pantalone i prugaste košulje.

Muškarci su ih vezivali samo s jedne strane, da se brzo izuvaju kad se ulazi u kuću – znak domaćinskog reda.

Homoljski – “pleteni” kao zaštita od zla

U selima istočne Srbije, naročito u Homolju, opanci su se pravili od više upletenih kaiševa, koji su se obmotavali oko članka i veštim potezom zatvarali preko risnog dela stopala. Verovalo se da tako upleten opanak štiti od uroka i zlih pogleda, jer “nema gde da uđe zlo kad je sve zavezano”.

Devojke su gledale kako je mladiću vezan opanak – ako nije simetrično, “nije dobar ni u glavi”.

Raški – zatvorenih vrhova i zagonetnog stila

U Raškoj oblasti i delovima Peštera nosili su se opanci sa zatvorenim vrhom, ponekad i delimično ušiveni, da ne bi upadala prašina i kamenčići. Ovi opanci su često pravljeni od mekše kože, jer se nosili tokom dužih putovanja ili penjanja.

Bili su tiši, manje ukrašeni – ali upravo zato “ozbiljniji”. Stariji ljudi su govorili:
“Ko nosi zatvoren opanak, zatvoren je i u duši.”

Zanatlija k’o sveštenik – poštovan i važan

Opančari su bili cenjeni zanatlije, često glavni ljudi vašara. Njihov rad je bio umetnost: da opanak ne žulja, da se ne otvori, da traje godinama. Znali su po otisku stopala da naprave obuću “kao da si se u njoj rodio”.

Danas ih ima tek nekoliko u celoj Srbiji – jedan u Zlakusi, jedan u Beloj Crkvi, i još po koji u okolini Valjeva i Leskovca. Njihove radionice liče na muzeje. Opanci vise sa plafona, miriše koža, a kalupi su izlizani od vekova korišćenja.

Više od obuće – identitet na koraku

Dok danas gledamo opanak kao suvenir za zid ili simbol folklora, važno je da ne zaboravimo: u svakom kaišu, svakom vrhu i svakom upletu bila je poruka. Nisu se nosili tek tako – bili su tiha rečenica o onome ko ih nosi.

Možda je vreme da se ponovo pitamo: šta naša obuća govori o nama?