Daleko od očiju sveštenika i pisane istorije, u srpskim selima vekovima se negovao običaj vezivanja čvorova – tihi, ženski ritual koji se najčešće obavljao u zoru ili pred spavanje. U pitanju je deo narodne magije, ali i duboke psihološke potrebe da se sudbina oblikuje vlastitom rukom. Danas se ovaj običaj gotovo ne spominje, iako je nekada bio sastavni deo svakodnevice.

Kada se vezuje – i zašto

Običaj "vezivanja sudbine" bio je rasprostranjen širom Srbije, ali najviše u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, naročito u okolini Zaječara, Sokobanje i Pirota. Verovalo se da se vezivanjem čvorova može uticati na tok života, naročito kad je reč o:

• Ljubavi – ako devojka želi da "veže" srce momka
• Plodnosti – začeće ili uspešan porođaj
• Zdravlju – naročito kod hroničnih bolesti i nesanice
• Zaštiti – od uroka, nesreće i "zlih pogleda"

Kako se izvodio običaj

Najčešće su žene same obavljale ovaj ritual, koristeći:

• crveni konac, laneno platno ili vunu
• travu ivu, zdravac ili neven
• jaje, crkvenu sveću, vodu sa izvora

U toku vezivanja čvorova (najčešće u neparnom broju – 3, 5, 7), izgovarale su se tihe rečenice, poput:
“Vezujem da ne beži, da me voli, da se vrati”,
ili:
“Zavezujem da zdravo bude, da bolest ne vidi”.

Sve se radilo pažljivo i tiho, najčešće u zoru, kad "duše još spavaju", jer je tada – verovalo se – svet najpropustljiviji za želje.

Značenje i simbolika čvora

U narodu je čvor imao ogromnu simboličku moć. On je bio znak veza – onih vidljivih i nevidljivih. Čvor je mogao da spoji, ali i da razveže – ako bi se otkopčao. Zato su često bake znale da kažu:
"Ako ti se sve rasipa, razvezao ti se čvor u duši."

Postojali su i čvorovi "protiv nečiste sile", koji su se pravili oko kreveta novorođenčeta, ili se vezivali za okovratnik kod dece.

Običaj u savremenom dobu

Danas se ovaj običaj gotovo izgubio. Preživeo je delimično u vidu vezivanja crvenog končića na ruci, što je danas često viđeno kod male dece i trudnica. Iako mnogi ne znaju njegovo poreklo, to je zapravo ostatak drevnog običaja vezivanja sudbine i zaštite.

U nekim planinskim krajevima, starice još uvek čuvaju ovakve običaje – tiho, bez mnogo priče, kao deo porodičnog ženskog nasleđa koje se ne deli lako.

Zašto je važno čuvati ovakve običaje

Iako deluje jednostavno, običaj vezivanja čvorova nosi u sebi drevnu mudrost naroda koji je verovao da je čovek aktivan učesnik svoje sudbine. On ne sedi i ne čeka – već vezuje, moli, želi, i nada se. U tom činu ima više duhovne snage nego što se na prvi pogled vidi.