U selima valjevskog kraja, naročito oko Povlena i Jablanika, nekada se uoči Petrovdana, u periodu poznatom kao Petrovdanske poklade, održavao običaj poznat kao "ljiljkovanje". To je bio dečji ritual, simbolično prolećni, i povezan s narodnim verovanjem da ljiljan donosi zdravlje, blagostanje i zaštitu od bolesti.

Običaj se najčešće izvodio u popodnevnim satima pokladnog dana, kada su se deca okupljala u grupama, pravila vence od poljskog ljiljana (ili u njegovom nedostatku – od drugog belog cveća) i trčala kroz selo, pevajući kratke stihove i pozdravljajući meštane.

Deca s vencima u kosi i pesmom na usnama

Najčešće su to bile devojčice od 5 do 12 godina, odevene u bele košulje ili narodnu nošnju, a u nekim selima su im se pridruživali i dečaci s frulama. U rukama su nosili male grančice lešnika ili drenovog drveta, a vence su pravili bake ili majke tog jutra.

Verovalo se da deca time "prenose zdravlje selu", da donose plodnost baštama i mir ukućanima. Kada bi prošli kroz sokak, meštani bi ih pozdravljali, a deca bi zauzvrat dobijala suvo voće, kocke šećera ili parče pogače.

U nekim selima, kao što su Brankovina, Paune i Gornja Grabovica, običaj se završavao tako što bi se venci ostavljali pored bunara, "da voda odnese bolesti".

Trag običaja u narodnom predanju

Iako se "ljiljkovanje" danas više ne praktikuje organizovano, stariji meštani i dalje pamte pesmice koje su deca pevala:

"Ljiljan nosim, zdravlje prosim,
ko mi da, dobro zna,
u kući mu zdravlja sva."

Ovakve igre bile su deo šireg sistema narodnog vaspitanja, u kome je priroda imala centralno mesto, a deca su učila kroz igru, pokret i kontakt sa biljkama.

Postoji li mogućnost da se običaj oživi?

U okviru etnoloških istraživanja Narodnog muzeja u Valjevu zabeleženi su detalji ovog običaja, a poslednji put je spontano izveden krajem 1980-ih u selu Brangović. Postoji inicijativa da se u okviru školskih manifestacija i Dana sela ponovo uvede simbolično ljiljkovanje, kao deo očuvanja nematerijalnog nasleđa.

U vremenu kada se detinjstvo sve više vezuje za ekrane, običaji poput ovog podsećaju na vreme kada je igranje u prirodi imalo i duhovno, i društveno značenje.