U vinogradima i baštama Negotinske krajine nekada se gajio luk posebnog mirisa i nežne arome, poznat kao „beli medenjak“. Ova autohtona sorta belog luka danas je na ivici opstanka, i preživljava zahvaljujući samo nekoliko porodica koje je i dalje sade – ne za pijacu, već za svoju dušu.

 Kako izgleda „beli medenjak“?

Ova sorta se prepoznaje po:

manjim, zbijenim glavicama sa čvrstom belom ljuskom

blagom mirisu koji ne ostaje dugo na prstima

sitnijim čenovima sa medastom teksturom kad se peče

Naziv "medenjak" potiče upravo od te nežnosti i blagog ukusa koji, prema pričama starih baštovana iz okoline Negotina i sela Bukovo, „može da se jede sirov, a da ne zasmeta želucu“.

Kako se čuvao nekad – u vencima i pod krovom

Jedna od posebnosti ove sorte jeste i način sušenja. Umesto u vrećama ili gajbicama, kao danas, „beli medenjak“ se vezao u vence i kačio pod strehu. Sušeni luk u vencima nije bio samo praktičan – bio je i dekoracija kuće i simbol domaćinstva.

– Vencima se merilo koliko je domaćica vredna – što više venca, to jača kuća, priča baka Desanka iz sela Kobišnica.

 Zašto je skoro nestao?

Masovna proizvodnja, hibridne sorte i smanjenje interesovanja za baštovanstvo doveli su do toga da se danas "beli medenjak" može naći samo kod nekoliko porodica, najviše u selima Bukovo, Tamnič i Rajac. Ipak, entuzijasti iz Poljoprivredne škole u Negotinu pokušavaju da sačuvaju seme kroz projekte očuvanja starih sorti.

 Zašto treba da ga sačuvamo?

Ova sorta nije samo ukusna i dekorativna – ona je genetski resurs Srbije, prilagođena našem tlu, otpornija na bolesti, i – što je najvažnije – deo sećanja na tradicionalno domaćinstvo.