U starim srpskim domaćinstvima, nije sve bilo samo pitanje reda, već i ritma koji je išao dublje. Među mnogim pravilima koja su poštovana bez pitanja, jedno se posebno odnosilo na žene:
Veš se ne kači u zoru.

Verovalo se da zora pripada senkama, da je to vreme „kad se dan još nije odlučio da dođe“, i da nije zdravo unositi vlagu, pokret i beli veš u taj trenutak.
U narodu se govorilo:
„Ne kači dušu koja je još vlažna kad dan još ćuti.“

Veš je simbol čistote, intime, tela. I zato se posebno pazilo kad se pere, gde se suši i u koje vreme se iznosi iz kuće.
Ako bi neka žena, iz nepažnje ili žurbe, kačila veš pred svitanje, starija bi je opomenula:
„Ostaće ti misao na vetru. Nećeš znati kud ti dan ide.“

Posebno je bilo važno ne kačiti dečji veš, pelene, košuljice i marame – jer se verovalo da jutarnja senka najbrže ide za onim što je neukrotivo, a malo.
U nekim selima Šumadije i južne Srbije, žene bi čak ostavile opran veš u korpi do izlaska sunca, i tek kad dan jasno obasja dvorište, izlazile su da ga okače.

U narodnom simbolizmu, beli veš u zoru predstavljao je znak, a znakove, govorilo se, „ne treba isturati bez potrebe“.

Ovaj običaj ima i praktičnu pozadinu – rosa, vlagа, hladan vazduh i senka mogu učiniti da se veš ne osuši kako treba. Ali u narodnoj svesti, to nije bilo samo pitanje sušenja – već duhovne sigurnosti doma.

Danas, kad se veš suši na sušilicama, pod klima uređajem i veštačkim osvetljenjem, ovaj običaj možda zvuči starinski.
Ali poruka ostaje ista:
Nisu svi trenuci isti. I ne iznosi se sve napolje čim može – nešto treba pustiti da prvo vidi dan.