U srpskoj narodnoj tradiciji, dani pred veliki praznik nisu bili dani kupovine i jurnjave — već dani tihe pripreme, u kojima je kuća zatvorena za iznošenje, a otvorena za sabiranje.
U takvim danima, govorilo se da iz kuće ne ide ništa, ni vatra, ni hleb, ni kašika – posebno ne bez reči.

Starije žene znale su da kažu:
„Ako moraš da daš nešto iz kuće pred praznik – daj, ali s rečima: ‘Nek ide s mirom, da se s mirom vrati.’“

Verovalo se da se iznošenjem predmeta pred svetitelja može slučajno „izneti“ i deo kućnog reda. Zato se pazilo da se tih dana ne pozajmljuje ni igla, ni so, ni sud. Ako neko ipak zatraži, domaćin daje – ali nikad ćutke, nikad s nervozom.

Posebna pažnja se poklanjala slavskoj sveći, kandilu i kuhinjskim predmetima – ništa se nije pozajmljivalo, jer se smatralo da se tim putem može odneti i blagoslov koji se tek sprema da uđe.

U nekim krajevima, naročito u Šumadiji, govorilo se i da ako se iznese posuda dan pred slavu, sledeće godine „nećeš imati u šta da sipaš.“ Naravno, simbolično — ali dovoljno da se zapamti.

Danas, kada većina više ni ne zna kad pada koji praznik, ovaj običaj može zvučati starinski. Ali u osnovi nosi poruku: u danima pred svetlo, čuvaj ono što ti drži dom. Ne deli iz navike.